Кажу да се те јесење ноћи, 1914, прст пред оком није видео од невероватне кише. Наша војска је била смештена поред набујале мутне Дрине. Ни сплавари тих дана нису хтели да возе.
Јунак ове кратке приче која следи је из Ваљева, одличан пливач, мајстор свог заната. ⤵️
Капетан га те ноћи позива и пита да ли може да преплива Дрину и извиди ситуацију на другој страни, код непријатеља - другог војника за тај задатак немамо!
Питање није било ни завршено, а херој ове приче је већ био на обали спреман да ускочи у хладну воду.
У последњем тренутку капетан угледа да се на војниковим леђима налазе два велика котура телефонске жице тешких колико и он сам, а за посајом маказе.
- Где ћеш са том жицом војниче?
- Г. капетане, када већ идем бар да направим посао, или ћемо нешто сазнати или се ја нећу вратити.
Затим је крај једног котура жице завезао за дрво на нашој страни обале и ушао у неукроћену Дрину на запрепашћење целе војске која је остала нема. У једном тренутку је потонуо и више га у мраку нису видели. Жица се сама са котура развезивала како је он пливао.
Једва је изашао на другу страну. Пришуњао се до непријатељске војске, пронашао телефонски вод и повезао жице. Након неколико сати, вратио се назад размотавајући други котур. На средини је везао камен како би жице биле у води.
Мокар и изнемогао испливао је на нашу обалу и рекао:
- Ко зна немачки језик?
Капетан у шоку, војска у трансу, ускомешали се сви, доведоше једног старијег војника, трећепозивца, који је знао немачки језик.
Наш херој још увек мокар, повезује жице на телефонски уређај и од тог тренутка имали су све тајне непријатеља у слушалици...
хватали су вести са оне стране Дрине о кретању аустроугарске војске, њиховом положају, јачини, довозу муниције...све! О значају тих информација не треба трошити речи.
Слика у првом твиту, из 1938. године, на којој је скрхан и изнемогао старац - је јунак ове приче, витез над витезовима, див какав се ретко виђа, херој наше слободе који је за горе описан подвиг добио Карађорђеву звезду са мачевима!
Божа Митровић! #НестварноАстварно
Hej Sloveni
Davne 1834. godine, u vreme panslavistikog pokreta, Samuel Tomašiku, Slovaku po nacionalnosti, svidela se melodija poljske pesme „Jeszcze Polska nie zginelapiše“.
*Ostanite uz ovaj tvit jer sledi interesantna priča…kako kome...
Samuel, te godine u Pragu, piše tekst nove pesme i naziva je „Hej Slovaci“, istu posvećuje svim Slovenima i „lepi“ je na pomenutu melodiju, te menja naslov u „Hej Sloveni“. Pesma počinje da se peva među slovenskim narodima, Slovenci od 1848.
Tokom Drugog svetskog rata ova pesma, uz modifikaciju reči, postaje svečana pesma u svim prilikama, a svirana je i u „najsvečanijem trenutku“ 29. novembra 1945, na Ustavotvornoj skupštini…
Београд је, 1931. године, имао око 300.000 становника, а те године кроз Железничку станицу прошло је око 18 милиона путника. Возови су ишли 110 км/ч.
Beograd je bio kandidat za Olimpijske igre 1948. godine!
Kada je general Svetomir Đukić, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog odbora i član Međunarodnog olimpijskog foruma, skoro na svoju ruku, 1936, prijavio Beograd za organizaciju petnaestih olimpijskih igara 1948. godine
i ta kandidatura bila prihvaćena, nastala je opšta pometnja kod nas. Većina sportskih saveza se izjasnila protiv toga jer su smatrali da ne postoje uslovi za uspešno izvođenje tog zadatka, dok su pozitivan odgovor dali:
OD BALTIKA DO SAVE
„Živeti se ne mora, ploviti se mora”
Negde početkom 1936. godine, veselo beogradsko društvo je uživalo u kafani slušajući priču Dimitrija Vasiljeviča Sirotkina (1864-1953) o njegovom životu u Carskoj Rusiji pre Oktobarske revolucije,
gde je kao jedan od najvećih brodovlasnika, u čijem je posedu bilo više stotina brodova, zauzimao značajne pozicije i igrao važnu ulogu u poslovnim krugovima, te je čak bio i gradonačelnik Nižnjeg Novgoroda od 1913. do 1917.
(sledi interesantna priča ⬇️)
Dolaskom u Srbiju, ovaj multimilioner i vlasnik više rudnih koncesija zlata širom Evrope, nije klonuo duhom već je odmah od čukaričke opštine uzeo u zakup plac na početku Makiša i tu pokrenuo radionicu za izradu brodova iz koje je već 1923. izašao prvi motorni čamac „Kosta”
Prvi srpski lekar u borbi protiv kuge, i berbera
Krajem 1762. izbila je kuga u Beogradu, te je vrlo brzo prešla i u Vojvodinu. Austrijske vlasti, da bi sprečile dalje širenje, zabranile su svaka okupljanja i dešavanja, a čelnici Novog Sada su lupali glavu - šta dalje činiti!
⬇️
Ipak, našlo se privremeno rešenje. Doneli su odluku da iskopaju opkope (rovove) oko grada i zatvore sve kapije. Stanje je bilo vrlo ozbiljno.
U jednom trenutku, tačnije 29. novembra 1762, neko od čelnika se setio da u gradu imaju lekara, i da je to u stvari prvi srpski lekar, tada jedini, koji je inače medicinu završio u Nemačkoj par godina ranije i nastanio se u Novom Sadu - Jovan Apostolović (1731-1770).
Letnjikovac za slabunjavu decu na Košutnjaku
Primetivši da mnoga siromašna beogradska deca, tokom leta, ostaju kod kuće, za razliku od bogate koja su letovala u banjama, na moru i jezerima, dr Radoje Vukadinović, beogradski lekar i osnivač Društva za očuvanje narodnog zdravlja,
dr Slobodan Ribnikar i dr Vojislav Kujundžić, 7. oktobra 1903, iznose predlog da se za „beogradsku siromašnu i slabunjavu decu” podigne letnji sanatorijum. Ideja je bila da se „slabunjava” i nerazvijena prestonička deca uzrasta od 6 -12 god, primaju na dnevni boravak u prirodi,
te uz dobru hranu i ostalu negu, igrom i zabavom na svežem vazduhu, a pod nadzorom lekara, oporave i ojačaju.
Odmah se krenulo u traganje za pogodnim mestom za letnjikovac. Obišli su sve šume oko Beograda, gledali ih i razmatrali, te im se Košutnjak učinio kao najpogodniji.
..