Мала студија случаја из медијске јавности: @OnlineDanas састави коректан аналитички текст о цени гаса. Три различита стручњака процене да ће се цена ЗА ПОЛА ГОДИНЕ повећати најмање 50%, један каже да ће се повећати МОЖДА и целих 120%. Уредник стави овај наслов:
Притом, наслов самог текста у новинама је другачији, и неутралнији (ако и даље натегнут) - "Догодине гас бар дупло скупљи", што је случај и са текстом на интернет порталу листа. danas.rs/vesti/ekonomij…
Штета је, међутим начињена. Уредник насловне странице је - да л' од злобе, да ли од кликбејта, да ли просто ради јавашлука - објавио отворену лаж да "гас поскупљује 1. јануара", и тако наместио свој лист за топлог зеца Ане Брнабић и таблоидно-ботовсих бригада. Заслужено.
Уредници "Данас" су ставили наслов рачунајући да њих купују истомишљеници и партијски активисти који ће прочитати наслов, а текст неће ни погледати. Управо то су учинили и Ана Брнабић и СНС-таблоиди. И после ће "Данас" да кука због "таблоидизације медија".
А управо ово је пример таблоидизације медија. Неки новинар уради поштен посао и направи пристојан, ако и тенденциозан текст, а онда то уредник прежваће, прогута, искења, и завитла на противнички табор, који једва чека да узврати истом мером. И ово стање обе стране задовољава.
После се, наравно, опозиција чуди што их оптужују да су "исти или гори", и једва чекају да заспу говнима свакога ко им принесе огледало. То вам је, пријатељи, фамозна "пост-истина". Истина нема никакву вредност, она је само повод за следећу салву лажи.
Шта је ефекат свега тога? Ефекат је да нико више не користи медије да се информише, него искључиво за "навођење артиљеријске ватре". Јавност ништа не треба да зна, осим кога да удари, где, и чиме. И сви задовољни - "ми смо лепи и високи, они су глупи и крезави". И обрнуто.
Свако има теорију "шта није у реду са овом земљом", то је читав жанр. И ако се "Прва" и "Друга Србија" у нечему емфатично слажу, онда су то генерализације типа "такав смо народ", "ми смо стока", "не заслужујемо боље". Увек кажу "ми", а мисле "они, али не ја". Тако и овде.
Мени је просто трагично да гледам опозиционе ТВ станице и новине у њиховом месијанском трипу да "говоре истину коју напредњачка багра одбија да види". А њихова "истина" је у најбољем случају тенденциозна манипулација, а најчешће отворена лаж - као горе.
Медијска сцена у Србији стаје лепо у ону Његошеву "гледа мајмун себе у зрцало". И заиста, "Пинк" и Н1, "Данас" и "Новости", НИН и "Печат", само су ликови у огледалу, уз мучене РТС и "Политику" који глуме нормалне медије све док не зазвони црвени телефон у редакцији.
А шта заиста "није у реду са овом земљом"? Шта није у реду са светом, јер нисмо ни ми мимо света? Није у реду то што су људи одустали од самог појма истине, од баналних и проверљивих чињеница да је небо плаво, гас јефтин, народ незадовољан, вакцине помажу, а Косово је Србија.
Људи су одустали од чињеница, одустали од здравог разума, одустали од очигледног и саморазумљивог, и претворили јавност у бојно поље, где није циљ препознати проблем и решити га, већ побити, затући, и истражити "оне друге". Читаво море "оних других".
То није "инхерентно стање српског духа". Срби су вредни, издржљиви, и прагматични - лако се прилагођавају, и лако решавају проблеме. У питању је чињеница да смо КОЛОНИЗОВАНИ и да колонијалној управи не треба ни јавност, ни дијалог, ни истина. Треба им вечна јагма и омраза.
Радикалан политички чин данас зато није купити "Данас" и пустити Марчелову песму на прозор. Радикалан чин није ни нацртати мурал Ратка Младића који ће полиција онда мало да чува, мало да кречи. Радикалан чин данас је бити трезвен, разуман, и отворен за сагледавање својих грешака.
Отров КПЈ/СКЈ је и даље у нашем систему, била реч о српским либералима, патриотама, левичарима, или популистима. Сви они у душама дубоко верују да "ко друкчије каже, клевеће и лаже", и да ће се "знати ред" када поново буде радио Голи Оток за "оне друге".
Докле год будемо спремни да прогутамо лаж зато што нам одговара и да прећутимо истину зато што је незгодна, остаћемо само индијански резерват у глобалном колонијалном поретку. Имаћемо своје границе, своје законе, и своју племенску полицију, а биће нам узето све.
И док НАМА буду отимали земљу, уништавали будућност НАШЕ деце, док нам буду вадили бубреге наживо и драли кожу са леђа, ми ћемо умирати од злурадог смеха јер ћемо само гледати како то исто раде ЊИМА. Јер ОНИ су то, сложићете се, сасвим заслужили.
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Први пут чујем за народ Каго, који је пректично десет векова био најокрутније дискриминисан у Француској и Шпанији, а да НИКО НЕ ЗНА ЗАШТО. Говорили су исти језик, били исте вере и расе као њихови суграђани, а дискриминисани су на потпуно сумануте начине. en.m.wikipedia.org/wiki/Cagot
Прича је фасцинантна - ти људи су били изложени целом пакету културног, економског, и политичког шиканирања, омаловажавања, и угњетавања за које су знали Јевреји, Цигани, амерички Црнци, или недодирљиви у Индији, а да је разлог за то била искључиво чињеница да су - Каго.
Примери су на моменте невероватни - улазили су у цркву на посебна врата, могли да се крсте само ноћу, могли да раде само одређене послове, могли да живе само у гетоима и венчавају се само унутар своје заједнице.
Волим Монтипајтоновце. Мислим да су они можда чак били најгенијалнија и најталентованија група комичара у историји телевизије. Њихов хумор је често био мрачан, гротескан, вулгаран, и свакако не за свачији укус. По данашњим мерилима они представљају еталон политичке некоректности.
Е, сад, ко се сећа урнебесног апсурдистичког ремек-дела "Монти Пајтонов смисао живота"? Почиње са изразито грубом сатиром на рачун ирских католика са њиховим сиромашним и многочланим породицама и презиром према контрацепцији, која се завршава песмом "Сва је сперма света".
Тај скеч је за мене као искреног обожаваоца увек прелазио сваку меру укуса, поготово истински гадна сцена у којој се трудна Иркиња порађа док кува ручак, а беба јој испод сукње пада на под као крпа, да би отац најавио деци да их "опет воде у лабораторију" да буду заморчад.
Остаје само још да се види шта ови резултати избора значе за нас који смо свесно апстинирали, а нисмо професионални бојкоташи. Овај резултат је добар само из једног разлога - јер је оголио ауторитарност политичког система у Србији на челу са СНС олигархијом. Истина је увек добра.
У свему осталом, ово је веома лоше: Вучић и СНС има ауторитет да брзински донесе потпуно шокантне антинационалне и антидржавне одлуке, и да се онда четири године бави "контролом штете" преко медија које апсолутно контролише. То је највећа, и непосредна опасност.
Опозиционо настројени грађани не треба да се заносе никаквим "успехом бојкота". Партије које су отворено бојкотовале изборе само су за нијансу мање патетичне од партија које су у изборима учествовале, а свакако не представљају политичку снагу која има снаге да нешто промени.
Нисам хтео да баксузирам прексиноћ, јер сам се бринуо да ће изборном магијом да се изгура још која (псеудо)опозициона партијица преко цензуса,али су оне на овим изборима толико пукле, да их ни Вучић није могао спасти. Дакле, резултате мање-више имамо, па можемо да подвучемо црту:
Прво, и најважније - бојкот је по мом мишљењу спектакуларно успео. Не кампања СзС и екипе за бојкот, она је била једнако глупа и анемична као и кампање "опозиције" на изборима. Али резултат је постигнут - имамо парламент без опозиције.
Пре пар месеци сам гласно говорио да сматрам да је бојкот лоша идеја, јер је Вучић има спреман одговор за њега у лику "лојалне опозиције" која је спремна да статира у скупштини. Искрено нисам веровао да је могућ овакав сазив парламента, и грађани су ме пријатно изненадили.
Карантин је идеалан показатељ у коликој мери друштвене мреже у ствари не одражавају стварну слику народа. На друштвеним мрежама су сви на распусту: читају, гледају филмове, деле поезију, праве рукотворине. А пола грађана и даље ради - ложи топлане, превози робу, производи храну.
На радију нека гошћа из света културе раздрагано говори о "добродошлом одмору од суманутог темпа живота", о прилици да се културно уздиже, обилазе виртуални музеји, да се свира и ствара.
Ни једном речју није показала свест да је за пола грађана живот постао несношљив.
Ови људи морају да раде све што иначе раде: да не касне на посао, да остваре квоту, да заврше папирологију, да зараде надницу/дневницу, а све у условима у којим је кретање ограничено, радни дан скраћен, институције не раде, радно место виси у ваздуху, а болест вреба иза ћошка.