Thread by @elisbektas

парадокс и како га препознат

непостои много риечи које се могу подичит популарношчу какву ужива риеч парадокс и ја чисто сумљам да меџу вама постои нетко тко ту риеч некористи барем једном хефтично да њоме означи негу згоду и појаву кои му се учине недосљедним и донекле

бесмисленим а таких згода и појава шучур драгом аллаху има на пасја прескакала и никаква бојазан непостои да че доч до њихове несташице ал ви се још и у штедљиве морете убројит јер да унаоколо има имтелектуалаца кои немогу изјес шанпиту ни испустит виетар што нече казат парадокс.

проблем је меџутим штое мало коме познато значење те риечи па се она риеџе употриеби исправно нег риечи поштен ил паметан. вас непрекориевам јер да ви причате простим и напаченим народним језиком ко и народ штое прост и напачен а тај језик незахтиева прецизнос василиа зајцева и

уњему нема миеста за учитељско згражање ако сте неку риеч употриебили по неком свом осјечају а не нако кошто риечник прописује. имтелектуалце меџутим хочу ружит јер да они од језика за живот зараџују те ние ни лиепо ни пристојно користит језик нако како га они користе а због чег

им и животи личе насве осим на живот. штагод њихове главице немогу разумит и штагод искочи из њихове слике свиета коју они свако јутро обоје воштаним боицама у своим бојанкама они одмах вичу парадокс. а ние парадокс баш сваки хајванлук кои пред инсана искочи а поготово то што

наши честити имтелектуалци неку згоду ил појаву немогу разумит ние доказ дае то парадокс јер да они немогу разумит ни што миљацка тече низбрдо а не узбрдо а камол шта сложение. ја вам нечу казат дефинициу парадокса јер да то морете и сами нагуглат ал вам та сухопарна дефинициа

сама засебе нече баш пуно помоч те чу вам зато путем примјера објаснит штае парадокс а ви чете га онда моч и сами препознат кад га угледате. има рецимо оних кои че и нетрепнувши устврдит дае парадокс то што ја навиам за партизан ал ту уопче ние риеч о парадоксу веч о њиховој

скучености услиед које немогу схватит дае спорцко навијање само посеби толко бесмислено и да уњему нема простора за додатно противрјечење разуму. таки сматрају да нетко са моим животописом несмие навијат за клуб кои се зове партизан и кои станује на топчидерском брду у београду а

ако веч навија онда да мора бит барем посве махнит ако веч не и издајник. при том таки сматрају дае посве разборито да нетко из рецимо сарајва навија за барселону ил за јединство из манчестера па чак и за фк сарајво да навија и то само зато што му је конпликовано ломит језик да

изговори жељезничар. парадокс мог навијања за партизан нележи дакле у земљопису веч у чињеници дае партизан од некад солидног клуба кои је имо тај синпатични и дражесни имиџ велког губитника и чији су снови да че једном нешто направит у европи били џетиње чисти и наивни посто

мали клуб кои на трибине окупља друштвени талог оболио од схизофрение и ког велким више неби начинило ни освајање лиге чанпиона. некад је партизан уза се имо душка радовича баш ко штое звезда имала тирнанича а хајдук племенитог шјор смоју. од велке четворке само динамо ние имо

никог уза се јер да касе нешто зове динамо нетребају му писци веч електричари. данашњи партизан узасе нема душка радовича ни звезда тирнанича нит хајдук шјор миљенка зато што уњима више нема ничег митског нит романтичног па су им довољни баје мале книнџе и томсони. то што нетко

попут мене навија за таки пропали клуб е то вам је парадокс односно био би парадокс кад бих ја одиста навијо за партизан. а ствар је у томе да ја никад усеби нисам имо тај навијачки занос ал ко ситно џете нисам мого бит мимо свиет па сам се опредиелио за партизан из једног

необичног а лиепог разлога и нешто сам ко бива и пратио његове игре све док манце ние погино. мало туга због одласка велког центарфора а мало и то што су ме баш тад полахко почеле занимат друге ствари учинили су да навијање исцури из мог живота и да на таку активнос гледам помало

презриво осим кад ми је статус партизановца требо да се посваџам и пошакетам с каквим несинпатичним навијачем неког другог клуба с коим се нисам сваџо и шакето зато што навија за тај клуб веч штое несинмпатичан. ал у рату сам се сјетио партизана и говорио сам да навијам зањега

пасам чак и путем краткоталасне радиостанице ру дваес фато преносе утакмица ал не зато што ме занимало како је партизан прошо на терену веч зато да живцирам хајване коих је вазда било унаоколо и кои су сматрали да че добит рат и направит државу тако шточе мрзит партизан и сличне

клубове. ја иначе нисам баш толко злурад и пакостан створ ал ваљда разумите колкое забавно било путем навијања за партизан живцират оне кои су патили што немају свог добрицу и бечковича и аркана па ни свог мољевича и кои су умјесто у аллаха џш вјеровали у то да то штосе ја борим

за њихово право да упрошчавају властити идентитет њима даје заправо да мени прописују исто тако упрошчавање идентитета ко облигаторно. можда сам се мого упуштат и у дискусие и полемике с таким хајванима и можда би то уродило неким плодом ал веч тад сам гајио благородну резигнациу

и скептицизам спрам хајванског потенциала да ишта разумие а и имо сам преча посла нег се рашправљат са затуцаном чељади пасам зато чим се неко од таких појави у мојој близини почињо приповиедат о митовима и легендама партизана коих се чак нисам ни сјечо ал ето умием ја тако

приповиедат да се чини како неизмишљам веч уживо преносим утакмицу са хејсела шесетшесте. и тако онда ја приповиедам а све гледам у лице хајвану и хочу цркнут од смиеха штосе он зацрвенио од хује и од муке а ништа несмие казат веч само хрже и фкрче. ондае рат прошо пае и мене

прошла воља да живцирам хајване ал је хајвана било и даље унаоколо те сам ја тако наставио говорит да навијам за партизан јер да мие било занимљиво гледат реакцие на лицима чељади кад чују једну тако страшну и ружну изјаву. то мие служило и ко својеврстан испит за чељад и кад би

нетко на моје риечи да навијам за партизан само одмахно руком и казо - јебо те партизан - ја бих знао да имам посла с паметним чељадетом и да с таким могу попит кахву ил циеџену пиву. а кад би нетко стисно уснице и шачице у хуји и још му се лице заруменило ко пионирска махрамица

тое мени био знак да гледам у хајвана којем ние довољно то што слободно море казат како се осјеча и шта мисли веч би и мени да пропише да се морам исто тако осјечат и исто тако мислит. и тако је трајало то моје ко бива навијање за партизан постајуч ми свременом све веча сметња и

терет. најгоре је било то штое умеџувремену и овдашња чељад почела пратит спорт у коншилуку па се знало десит да ме нетко ко партизановца упита за мишљење о играчима а ја све уземљу хочу пропас од стида јер да појма нисам имо тко игра у партизану изузев оног алберта наџа а зањега

сам знао не штое био добар играч веч штое био конплетан идиот пае ко таки посто својеврстан синбол епохе. ние да ми ние долазило да се и званично одрекнем тог навиачког статуса ал мие било мрско тражит чиме чу друго живцират хајване коих је и даље било унаоколо а онда је ефенди

случај сам понудио рјешење. сад ви веч мислите дасам ја посве заборавио на парадокс и да ме прича о навијању за партизан одвела на стрампутицу ал ние тако него се стрпите пачемо веч доч и до споне измеџу овога што вам приповиедам и значења риечи парадокс. рјешење које сам спомено

дошло је у виду упознавања са једним младим и занимљивим чоеком а то се познанство веч првог дана претворило у чврсту и дубоку пријатељску љубав. ускоро се испоставило дае тај мој ахбаб и заклети звездаш штое мени прво било мало чудно јер дае усвему осталом испољаво одлике умног

и разборитог љуцког бича ал онда мие он растумачио основ своје навијачке припадности и прав вам стоим дае то једино смислено тумачење нечије навијачке љубави ал вам нечу препичат то тумачење јер да би вас оно могло довес у заблуду да чете његовим опонашањем удахнут смисао вашим

навијањима. но како је вриеме пролазило јасам почо увиџат да оне хајване што сам их живциро током рата а какавих је и даље било унаоколо ту и тамо више живцира моје искрено и дубоко пријатељство с овим звездашем нег моје навијање за партизан. тако се зафаљујучи једном скоро

случајном упознавању које је процвиетало у пријатељство било могуче да и даље живцирам хајване а уједно да се риешим и све непотребнијег терета навијања за партизан. а штае у свему томе парадокс питате ме. казачу вам ал прво да се подсјетимо које смо досад све парадоксе имали.

први је био парадокс што ја навијам за партизан ко београцки клуб ал смо њега одбацили ко погрешан јер је навијање само посеби ирационална работа пае сулудо и сублентаво у спорцком земљопису трагат за његовом рационализациом. други је парадокс био то што ја навијам за један клуб

пропале величине и славе кои је све више налик крижанцу фолклорног друштва и макрокредитне организацие и чији су лидери повјеровали да минули рад море искупит пристајање на понижења у виду кокетирања са највулгарнијим примитивизмом и ксенофобном затуцаношчу. то би веч био солидан

парадокс ал смо и њега одбацили јер дасмо у меџувремену установили да ја уствари уопче нисам навијо за партизан веч дае то био само некакав друштвеноангажовани умиетнички перформанс са елементима хрсузлука. ал затое тречи парадокс у овој приповјетки трофеј капиталац каквог ни

многи славни филозофи нису успиели окачит на свој зид са трофеијма. мој драги ахбаб је ко навијач фк црвена звезда у мом животу заузео празнину која је настала касам из тог живота ишчеро фк партизан. ако морете пронач још само два тако расна и пунокрвна парадокса у свом ужем и

ширем завичају ја чу ево јавно и поштено признат да нам је стварнос коначно постала занимљива. мада једнако поштено признам дае моја лична стварнос веч одавно занимљива јер да уњој измеџу осталог више нема досадних и бесмислених појава ко штое навијање ал зато има занимљиве и

аутентичне чељади и мачака. ко и хајвана које и даље имам чим живцират. а аллах најбоље зна

Unroll please @threadreaderapp