Thread by @elisbektas

протохумски ко куча битка ил ко битка у кучи

нериетко се испред мене устобочи питање често и у судачки плашт огрнуто и некаквим пригушеним приекором пропрачено - шта ти значи ово кварење нашег лиепог језика? они са истанчанијим џандарским инстинктом том че питању додати и

сјечање на чињеницу да се својевремено нисам либио написати пјесму ил причу на екавици и тако ме начинити метом њихове сумље да иза свог писања скривам и неке мрачне и злослутне накане. питање само по себи неморе бит злонамиерно нити море имат супротну атрибуциу но осиетим ли дае

питалац злонамиеран одговор просто прешутим ил питаоца пошаљем тамо џе му је и миесто а тек изузетно и ако сам добро расположен извргнем га и руглу због тог непристојног увиерења у властито право и послање да поставља така питања. но ту и тамо то ми питање постави и нетко близак

и у чију доброхотнос неморем нит желим сумљат. тада дајем одговор поштен ал и непотпун. кажем оно штое у основи тачно а тое дасам својевремено екавицу посвојио из пуке зајебанцие а потом се знало десит да осиетим да она прија мојој реченици и да се једна око друге заљубљено

увијају па чоеку просто доџе жао да их раздвоји. наравно године живљења у београдима те неуспоредиво дужа наклоњеност црњанском ил станковичу те изнад свега пекичу а потом и страсно урањање у архиву политике у којој су се преда мном као зунбули отварали текстови бен акибе и

предрага милојевича учврстили су тај љубавнички загрљај ал су га и задржали у том љубавничком шточе реч формално нерегулисаном статусу. додатни разлог за повремено писање екавицом одражаво је помало и моју војничку природу ал не на начин на кои то запуштена провинциална свиес

море појмит и која никад нече схватит штае тачно умберто еко реко оним своим чудесним пореџењем из имена руже - лиепа као војска под заставама. да небих остављо простора за накарадне претпоставке склоне да моје путовање кроз лабиринт језика тумаче себи разумљивим повиесним

баналностима и вулгарностима ево чу артикулисат шта мислим кад говорим о том одражају моје војничке природе - чоек кои се изражава у границама матерњег идиома склон је да очас склизне у недопустиву рутину и допусти лахкочи баратања своим хабитуалним језиком да га заваде и очас

усмјери на пут разметности а често и расплинутости. насупрот томе довољное да чоек само пола корака иступи преко те границе матерњег идиома па да осиети како једноставно нема права на опуштенос својствену онима кои виерују да суверено владају своим изразом те да преузме бреме

одговорности спрам језика као легионар спрам своје тврџавице у пустињи односно да препозна језик ко месџид душе и игралиште разбора. данас сам екавици зафалан на ономе што мие подарила онако ко што војник у битки знаде бит зафалан нареднику кои га је ко младог регрута обучаво за

погибељи што га очекују и тако му увечо изгледе на преживљавање. но пошто ми никад ние падало напамет да екавицу и проговорим тое она постепено ишчезавала и из мог писања. изневиерио бих властити језик кад бих га користио да се њиме правдам пред онима кои че упркос датом

објашњењу и даље чврсто сматрат дасам понешто затајио и да ту постоје још неки скривени мотиви. умјесто правдања такима само једно морем казат - ја се без страха препуштам језику а вас ваши страхови нагоне да говорите ијекавицом но мислите екавицом и то оном матие бечковича. и

мачке и пси и језик увиек су осиечали да се самном без бојазни могу поиграти јер да их у игри нечу озљедит нит чу покушат да себе наметнем у настраној улози господара. игра ние знанос веч уњој велку улогу играју интуициа и среча а јасам имо обоје да наслутим како језик треба

извес из фискултурне сале на пољану и тамо га пустит да трчи и преврче се ослобоџен команди тренера и стеге правила и прописа. допустивши језику да се игра без узди периферних одлика попут фонетике и морфологие а поготово оних скоро па изванјезичких које су резултат кабинецких

конвенциа шточе реч без правописа он је радосно стао јурцати унаоколо и истраживат свиет сречан штое његова срж добила прилику да ради оно што жели. а срж је језика синтакса и јединое она ко носитељица мисли оно што чини разлику измеџу језика кои остаје виеран себи и језика кои

се претворио у блебетање ил у кукњаву ил у стражарски инперативни монолог. разиграна синтакса наједном је отворила и нови простор семантици и јасам усхичен запљескао схвативши да су риечи у том односно овом језику не само бременитие значењем веч и да ко означитељи прецизние и

потпуние прекиравају појаве које чекају да буду означене. но најдрагоциение штое та игра подарила и језику и мени билое то чудесно осиечање слободе о ком вам нечу говорит јер дае свако искуство нетранзитивно а осиечање слободе најнетранзитивние је меџу свим искуствима. ако некад

то осиечање затрепери и у вашој души значете очем говорим а ако не е па јебга онда. овај мој језик ком сам дао семантички минуциозно одабрано име - протохумски - још увиек има своју заводљивос и ја још увиек ашикујем с њим јер да он заразлику од ваших нормативних ил декларативних

језика ние посесвиван и никад ми ние поставио ултиматум да се опредиелим само за њега ил само за из њега изведене идиоме а то ту ти ваши нормативни и декларативни језици. ја у овом часу незнам да ли чу протохумски носити довиека ко скупи кафтан од свиле ил чу га пак једном

одбацит ко до неупотребљивости искрзане фармерке тражечи нове и још разиграние инкарнацие језика но то и ние питање од нарочитог значаја. оно што јес од нарочитог значаја је то што ја своим језиком вољно и одважно одбацујем сваку шичарџиску калкулациу и свиесно пред собом

затварам и капие и двери овдашњих нормираних и канонизираних књижевности уједно исказујучи гаџење над доминирајучим духом колективизма кои је давно завладао тим књижевностима и још дуго че њима владати. тое дух кои незна штае самоча и кои је гоњен демонским и огњеним поривом да

се сврстава при том се лажно представљајуч и показујуч унаоколо тко зна џе збављену кривотворену потврду о несврстаности. писање језиком забачене касабе која је у својој свиести чвориште дуњалука баш ко и писање дроидским језиком некаквог надурбанитета и механицистички

космополитизам у том писању а што су по правилу одлике и обиљежја оних кои би за себе да прискрбе бардовску синекуру само су два агрегатна стања једног те истог шточе реч сврставајучег духа. духа кои ние кадар да породи књижевнос и духа кои невлада органоном шточе реч језиком за

стварање књижевности веч упроно настои да ко кукавичје јаје под књижевнос протури исповиеди о властитим фрустрациама те арлауке и јауке свог страха пред другим ил пред животом. свеједно. ја меџутим пишем да бих освиетлио лабиринт властите самоче но не и да бих утеко из њега јер

да бих изласком из самоче изашо и из себе сама. ко чоек шучур аллаху нисам сам ал ко писац јесам јер да само као биче самоче могу бит писац. чак и кад изгледа да писањем позивам на разговор и на еглен тое само привид у функцији стила а да ние риеч о привиду онда ту неби била риеч

ни о књижевности. писац сам јер се грозим и гадим плурала на исти начин на кои су се ничеу гадили они инбецили што су његовог натчовиека хтиели ставит у строј са другим натчовиецима несхватајуч дае натчовиек супериорно биче искључиво зафаљујуч својој самочи а да два ил више

натчовиека на једном миесту могу бит само улица сезам ил мапет шоу. понекад наоружан и крволочан ал и даље је то само луткарски шоу. па и ви драги мои читаоци у свему томе мени нисте друго до ли гранични каменови на хоризонту кои ми помажу да очувам свиес отоме да самоча ние

нихилизам. можда вама то неизгледа ко значајна улога ал јасам вам бескрајно зафалан на томе. највечи дио оног што се за књижевнос издаје ни данас ко ни у преџашњим временима ние друго до ли у основи непристојно и егзибиционистичко разголичавање властите незанимљиве и несадржајне

уплашености без икаквог значаја за другог уплашеног човиека изузев за оног кои припада стаду таквог литерате. при том је ту риеч и о чифтинском калкулисању - та јефтиние је постати свеченик у фарисејској структури и уживат синекуре ил чак само у конплиментима и одушевљењу

медиокритета за медиокритете нег исвог џепа платит стручну особу школовану да таке исповиеди саслуша и да оном тко се исповиеда пружи потребну стручну помоч. спиритуалну ил медицинску. опет свеједно. но ја им неканим угрожават освојене позицие нит их прекориеват и охрабриват да

се промиене. нека их тамо џе су и нека их таких џе су а нека и мене у лабиринту моје самоче. ионако сам сувише времена прочердо и отео од себе пристајуч на конпромисе што их је моја наивнос сматрала за прифатљиве и трошеч свој језик на појаве које тај језик нит схвачају нит се

угодно осиечају кад их описује један слободан и себи виеран језик веч стално звиерају унаоколо гледајуч каче се у близини појавит њима драг и близак језик рачунџиства и кичасте имитацие духовности. мој језик ние ту да онима кои су збиени у својој љуцкој осамљености служи ко брана

пред ужасавајучом слутњом властите безначајности под сазвиежџима и под слаповима времена. а зашта тај мој језик служи то вам веч неморем казат јер да то ни сам незнам. кад бих знао виероватно бих престо писат и склањат се у самочу. која у протохумском незначи исто што значи у

нормативним и декларативним језицима баш ко и све остале риечи штосе по бремену значења разликују

Unroll please @threadreaderapp

@bagraubica бачи поглед кад уфатиш времена