Thread by @elisbektas

Danas nam je lahka tema, svi pitomi, divljih nema

Zadesio se tako kod mene, a ima tome i frtalj stoljeća, jedan moj ahbab iz Beograda kojeg sam upoznao u Splitu gdje smo jedne godine čuvali bratstvo i jedinstvo. Mi smo ih čuvali koliko smo mogli, a eto se vidi iz priloženog da

nismo mogli baš puno, pa su stoga bratstvo i jedinstvo zamijenjeni suživotom što smo ga dobili na poklon. Možda smo mogli i bolje proći, ali poklonjenom se suživotu u grobnice ne gleda. Al jebo suživot, to je svakako od danas do sutra, nešto sam drugo ja vama htio kazati.

Taj moj ahbab i ja znali smo u Splitu ponekad piti džin i pušit hašiš i uz to slušati muziku, uz napomenu da je moj ahbab imao napredan, a ja sam imao dekadentan muzički ukus. Naime, ja kad pijem džin i pušim hašiš volim slušat Robertina kako cvrkuće Sinjora fortuna,

a moj ahbab je volio slušat Lajbah a ponekad i Idole. A od Idola je najviše volio pustit pjesmu Maljčiki, pa kad pjesma završi stane meni strpljivo objašnjavat njeno značenje. Što je, uostalom, i bio red, ta neće valjda dijete iz provincije nešto objašnjavat djetetu iz metropole.

Kod mene se u Zenici počesto znalo okupiti društvo s ciljem pijenja džina i pušenja hašiša, te slušanja muzike. Ali normalne, što će reći da se nije izlazilo iz troćoška Azra - Riblja čorba - Toma Zdravković. Društvo se bilo okupilo i tad kad je došao moj ahbab iz Beograda,

pa smo noć proveli na uobičajeni način. No pred zoru se desilo nešto neobično, a ja i dan-danas sumnjam da se tu možda i nekakav džinn poigrao s nama onako pripitim od džina. Mom se ahbabu pripišalo i krenuo je u halu, ali uzalud,

jer je jedan friško zaljubljeni par iz društva odlučio iskoristit priliku i malo se pojebat u hali dok smo mi ostali zabavljeni porocima. Moj je ahbab onda počeo skakutat od muke ko da je, neuzubillah, Albert Nađ, pa mu ja kazah

- Šta tu skakućeš ko klokan, idi na terasu pa pišaj po Zenici, nije Zenica od šećera pa da se otopi.

Nije on ni stigao do terase, a kaseta Tome Zdravkovića stiže do svog kraja. Ne znam za prijetnju smrću, ali prijetnja degenekom sigurno ne bi pomogla da se sjetim

zašto nisam okrenuo drugu stranu Tomine ili metnuo neku drugu kasetu, već sam uključio radio. A desilo se da je baš u tom času bilo tačno pet sahata i da je počinjao jutarnji program Radio Zenice, džinglom Plamene zore bude me iz sna.

U istom tom trenutku simens-martinke u čeličani otvorile su svoja vrata a usijanje njihovih stomaka obasjalo je niski i gusti svod iznad grada. Mi domaća čeljad na taj smo prizor bili obikli i nismo obraćali pažnju na njega, ali mom ahbabu iz Beograda to je bilo prvi put

da vidi nebo koje izgleda kao da plamti. Od tog prizora on je zaboravio da treba pišat i samo je stajao tako, dvaput ponovivši

- Ovo ima jebote... ovo stvarno ima jebote...

Eto, sad možete razumjet što ja i dan-danas volim tu i tamo čut pjesmu Maljčiki i što su mi vazda

išla nakurac čeljad iz beogradskog kruga dvojke, koja voli značajno i mudro treskat glavom dok sluša ono plamene zore bude me iz sna. Oni su to slušali, ja sam to gledao. I živio. A ista je stvar i sa stećcima i čeljadima iz jednog drugog kruga dvojke.

Oni stećke gledali u knjigama, ja na stećcima pio lozu i pušio hašiš, a zbilo se jednom i da su mi poslužili ko što je moja hala poslužila ovom friško zaljubljenom paru odozgo. Pa eto, ako neko hoće vagat doprinos stećaka njegovom i mom identitetu, bujrum.

Danas više nema plamenih zora u Zenici i nek ih nema, još bi samo trebalo da počnu u nju dolazit Beograđani i slikat se ispred željezarske Kapije 2 kao u Trebinju što se slikaju ispred Anđine kapije. Danas ni Halda više ne raste i ne nadima svoju poganu i kužnu utrobu,

koja je sulfurnim prdežima podmuklo trovala grad. U vrijeme dok su zore bile plamene, a Halda dok je još bila u razvoju, moj je dragi Ekin je napisao ovu pjesmu

Pitomo je pleme

Kuće u brdima, preseljene iz ravnica
Bje li nekad taj svijet tako mio i lijep,
Zvučan i mirisan cvijet, bje li nekad?

Kupio sam trnje iz očiju koje su ga nosile,
Širio sam lepezu iskustva između mora
I ove pustoši, puštao sokole, tisuću njih

Razvijenih u svili, da se bore za taj
Uzaludni dah, da oplote iscrpljena.
A sad ovaj most, ovo brvno
Podignuto u slavu ispitanih obala
Neispitano kako da izdrži? Gubeći, zar?
Ovaj žar, potreba za krajnjim ciljem,
Perspektiva sama koja se pruža mineralu uma,

Zar nema korijen dublji? Život cijeli
Podliježe sumnji i darovi bacaju se
U prazan sud.
Sitne misli u provaljenom mozgu
Dok tanjušni fitilji dvostrukom brzinom gore
I stari Feniks, nasukan na sprud,
Bezubu čeljust svoju širi.

Za teške smo sposobni riječi, al' što
Mogu one? Odviše je pitomo pleme
U kojem živim.

Eto, pročitah opet ovu Ekinovu pjesmu, pa mi ona probudi sjećanje na mog ahbaba iz Beograda koji je vikao

- Ovo ima jebote... ovo stvarno ima jebote...

I koji je uslijed sudara između ubjeđenja i iskustva zaboravio obaviti tako životno važnu radnju kao što je pišanje. A ja bih jutros baš volio vidjeti Ekina i malo eglenisati s njim. I kazati mu

- Moj Ekine, nema više cirkuske šatre od plamtećeg neba, nema ni Halde u sredini cirkusa, ali pleme je i dalje jednako pitomo. I još su mu napravili brzu cestu oko grada i kružne tokove da svoju pitomost još bolje utrenira. A eno mu i tradiciju prave retroaktivno.

Ali nemojte vi misliti, draga djeco, da bismo Ekin i ja o tome pričali noseći na licu izraz one uzvišene i samopožrtvovane ozbiljnosti kakav ovdje zadužuju piscima po njihovim matičnim klubovima dok kopačke sami moraju naći po kafanama.

I Ekin i ja se sa tim umijemo fino zajebavati, jer obojica dobro znademo da pleme i ne može biti drugačije do li pitomo. I kad uzgaja usjeve i kad gradi kuće i kad kolje dušmanske vratove, ono je pitomo. Svako pleme na dunjaluku. Pa gdje su onda divlji, pitaće neko.

Zar neće konačno doći i otjerati pitome? Eno divljih iza zrcala, možete ih vidjet, al im ne možete prići kao ni oni vama. Površina je zrcala zajebana granica, a ne ona granica što vas plaši. Jebo granicu koju naoružana čeljad mora čuvat.

Eto, čas je gotov, a sad možete otić slušat Idole i plamene zore ako već hoćete. Ja vala neću, meni ih je dosta za tri života. Umjesto plamenih zora ja ću sebi pustiti onaj film Bijele noći iz osamdesetpete.

Unroll please @threadreaderapp