Први Србин који је у стомаку носио близанце
(Светски медицински куриозитет из 1923.)
„Имао сам три године када су родитељи приме- тили да ми на левој страни, испод ребара, расте нека гучица (израслина), наравно они на то нису обраћали пажњу јер нисам осећао никакве болове ⤵️
И тако сам растао ја, а расла је и гучица, док није достигла ову величину Пре неколико година почео сам осећати и болове, али сам трпео, јер нису били велики. Међутим, сад је тако саврежило да не могу више да трпим ове муке, па сам дошао код вас у болницу за помоћ“, тако је
почетком октобра 1923. године дежурним лекарима Опште државне болнице у Београду, описао свој проблем двадесетдвогодишњи Живота Ранковић, земљорадник из Велике Плане.
*Следи још једна прича из #лагуна#бестселер едиције #НестварноАстварно ...⤵️
Живота је одмах примљен на одељење „за унутрашње болести“, али његов случај, након два дана, преузима проф. др Костић (нисам успео да утврдим да ли је у питању др Миливоје или његов брат др Слободан Костић, обојица врсни хирурзи) и пребацује га на хируршко одељење.
Лекари су вршили разна испитивања, разматрали и анализирали овај чудан случај, сумњали су на многе болести и аномалије, али ништа са сигурношћу нису могли да утврде. Тек након шест дана, и више конзилијума, одлучили су да га оперишу...
Тим хирурга и техничара под вођством проф. др Костића почео је са операцијом тачно у 8:00, 20. октобра 1923. године. Након што су пацијенту отворили трбух, појавила се велика израслина увијена у кожасту опну.
Све је изгледало врло необично и лекари су одмах знали да испред себе имају до тада невиђену аномалију величине фудбалске лопте. Констатују да се израслина налази у трбушњој дупљи и да је са њом срасла на два места, с једне стране са трбушном аидом (слабином), а са друге са
слободном трбушном марамицом. Професор Костић, запањен сликом коју види, уз помоћ асистената почиње да подвезује све артерије које је морао да пресече како би ослободио „кесасту“, мехурасту израслину.
Након више сати мукотрпне операције „гука је ослобођена и могла се извадити из болесниковог трбуха“. Лекари су се окупили око стола на који је др Костић ставио израслину. Један од њих је добио налог да пресече спољни омотач кесе. У сали је владала тишина, сви су са нестрпљењем...
...пратили руку младог колеге, који је скалпелом почео да сече. Наједном, угледали су врло чудан призор: из кесе је почела да куља густа, масна и прљава течност, а затим се појавио грумен косе помешан са чудном, желатинастом материјом.
Када су разгрнули ту масну, љигаву и густу косу, лекари су остали избезумљени: у њој су пронашли два мала закржљала, дегенерисана детета (фетуса). На њима су се лепо могли распознати поједини делови тела. Један плод је био дугачак 25 цм, а други је био скоро упола мањи...
На већем се јасно видео доњи део главе, са два зуба у њој, врат, труп, лева рука са шест прстију на шаци и са шиљастим ноктима на њима, десна нога и несразмерно јако развијено „мушко обележје“.
На мањем плоду се уочавала љигава, масна глава, са очима које су затворене, врат и једна нога, док су оба имала тврду унутрашњост, за коју су лекари закључили да су у питању одређене, још неразвијене, кости.
Та два фетуса су пливала у опни која је крвним судовима била спојена са Животиним организмом и на тај начин се хранили и расли све док својом величином нису почели да потискују остале његове органе, а посебно дијафрагму, срце и желудац...
Међутим, ти плодови, које су лекари извадили, нису ништа друго до несуђена Животина браћа. Наиме, када је Живота зачет, зачели су се и ови фетуси, што значи да је болесникова мајка носила тројке. Али...
док су плодови још били у утроби, Живота је био „јачи“ од своја два брата, некако их је надвладао, „прогутао“, те су та два плода остала у његовом телу.
Ова појава, у медицини знана као fetus in fetu (зачетак у зачетку) је била позната још од 1808. године, али случај Животе...
...Ранковића је био врло редак, код нас сигурно први, и то из два разлога. Као прво, у његовом телу није нађен један већ два фетуса, тако да та аномалија води порекло од тројки, а не близанаца као што је дотад у свету било случајева, и друго,
оба његова несуђена брата достигли су толику величину у развоју да је то стварно ретко, ако не и дотад незабележено!
О томе колико су труда, енергије и саопштења наши лекари морали да уложе како би јавност умирили и разуверили да није у питању трудан мушкарац,
већ медицински феномен који је стварно јединствен случај, не треба посебно трошити речи. Ову околност је отежала и чињеница да је управо тада Животина супруга била трудна, „са стомаком до зуба“, па се народ крстио и коментарисао „трудан човек и трудна му жена“.
На жалост...⤵️
Два дана након операције мајка му је дошла у посету. Живота је изгледао врло измучено, тражио је чаја, што су му медицинске сестре и донеле, али одмах након тога му је позлило, грчевито се превијао по кревету и нажалост, на мајчиним рукама, убрзо, издахнуо.
Хвала вам на пажњи!
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Zahvaljujući mladom radio-amateru, štab Draže Mihailovića na Ravnoj Gori je prvi put stupio u kontakt sa vladom Kraljevine Jugoslavije u Londonu!
Radio-amater, genijalac, student iz Zemuna, Aleksandar Saša Teodorović (foto iz '80), uspeo je da, sredinom 1941. godine, ⤵️
na Ravnoj Gori u štabu pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića, napravi radio-stanicu uz pomoć koje je ostvaren prvi kontakt sa našom vladom u Londonu.
Petnaest dana mu je trebalo da od raznih delova i starih radio-aparata, koje je doneo iz Beograda, u nemogućim uslovima sklopi...
sklopi uređaj putem koga su, Ravnogorci, počeli da kroz etar šalju poziv saveznicima.
Pored Saše, na Ravnoj gori bio je i Dejan Uzelac, mornarski narednik, radio-telegrafista. Slušajući na toj skalameriji radio-opseg oko 8 MHz, namenjen pomorskom saobraćaju, Uzelac je čuo signal
Milutin Milanković se brijao dva puta dnevno. Pre posla i pre spavanja. Jutarnje brijanje iz poštovanja prema kolegama i studentima, a večernje prema supruzi Hristini Tinki Milanković koju je voleo do vasione, i više.
Тинка га је спасила из логора у Нежидеру.
„Некако пред Митровдан позваше ме у канцеларију Управе логора, која се налазила поред улазне капије. Кад ступих у њу, застадох као укопан:
преда мном стајала је Тинка. Млади официр, помоћник команданта логора, рече нам озбиљним
гласом:
‚Имам наређење да вас не остављам саме
и да слушам шта говорите. Имате свега пет минута
за разговор.’
Збуњени, не знадосмо чиме да почнемо. Онда
полетесмо једно другом у наручје и ударисмо у
плач.
Официр нас посматраше сажалително, и када
не престадосмо да плачемо, рече:
Кажу да се те јесење ноћи, 1914, прст пред оком није видео од невероватне кише. Наша војска је била смештена поред набујале мутне Дрине. Ни сплавари тих дана нису хтели да возе.
Јунак ове кратке приче која следи је из Ваљева, одличан пливач, мајстор свог заната. ⤵️
Капетан га те ноћи позива и пита да ли може да преплива Дрину и извиди ситуацију на другој страни, код непријатеља - другог војника за тај задатак немамо!
Питање није било ни завршено, а херој ове приче је већ био на обали спреман да ускочи у хладну воду.
У последњем тренутку капетан угледа да се на војниковим леђима налазе два велика котура телефонске жице тешких колико и он сам, а за посајом маказе.
- Где ћеш са том жицом војниче?
- Г. капетане, када већ идем бар да направим посао, или ћемо нешто сазнати или се ја нећу вратити.
Hej Sloveni
Davne 1834. godine, u vreme panslavistikog pokreta, Samuel Tomašiku, Slovaku po nacionalnosti, svidela se melodija poljske pesme „Jeszcze Polska nie zginelapiše“.
*Ostanite uz ovaj tvit jer sledi interesantna priča…kako kome...
Samuel, te godine u Pragu, piše tekst nove pesme i naziva je „Hej Slovaci“, istu posvećuje svim Slovenima i „lepi“ je na pomenutu melodiju, te menja naslov u „Hej Sloveni“. Pesma počinje da se peva među slovenskim narodima, Slovenci od 1848.
Tokom Drugog svetskog rata ova pesma, uz modifikaciju reči, postaje svečana pesma u svim prilikama, a svirana je i u „najsvečanijem trenutku“ 29. novembra 1945, na Ustavotvornoj skupštini…
Београд је, 1931. године, имао око 300.000 становника, а те године кроз Железничку станицу прошло је око 18 милиона путника. Возови су ишли 110 км/ч.
Beograd je bio kandidat za Olimpijske igre 1948. godine!
Kada je general Svetomir Đukić, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog odbora i član Međunarodnog olimpijskog foruma, skoro na svoju ruku, 1936, prijavio Beograd za organizaciju petnaestih olimpijskih igara 1948. godine
i ta kandidatura bila prihvaćena, nastala je opšta pometnja kod nas. Većina sportskih saveza se izjasnila protiv toga jer su smatrali da ne postoje uslovi za uspešno izvođenje tog zadatka, dok su pozitivan odgovor dali: