Zahvaljujući mladom radio-amateru, štab Draže Mihailovića na Ravnoj Gori je prvi put stupio u kontakt sa vladom Kraljevine Jugoslavije u Londonu!
Radio-amater, genijalac, student iz Zemuna, Aleksandar Saša Teodorović (foto iz '80), uspeo je da, sredinom 1941. godine, ⤵️
na Ravnoj Gori u štabu pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića, napravi radio-stanicu uz pomoć koje je ostvaren prvi kontakt sa našom vladom u Londonu.
Petnaest dana mu je trebalo da od raznih delova i starih radio-aparata, koje je doneo iz Beograda, u nemogućim uslovima sklopi...
sklopi uređaj putem koga su, Ravnogorci, počeli da kroz etar šalju poziv saveznicima.
Pored Saše, na Ravnoj gori bio je i Dejan Uzelac, mornarski narednik, radio-telegrafista. Slušajući na toj skalameriji radio-opseg oko 8 MHz, namenjen pomorskom saobraćaju, Uzelac je čuo signal
jedne britanske radio-stanice. Znao je šifre i kodove mornarice, a setio se i pozivnog znaka jugoslovenskog ratnog broda ,,Velebit” na kome je služio, pa je isti koristio u svom pozivu. Bio je to pozivni znak - YTHS.
Britanska radio-stanica na jednom od brodova u Sredozemnom moru uhvatila je te signale, emitovane sa Ravne Gore i misleći da je u pitanju stvarno brod odgovorila je tražeći da se detaljnije legitimišu. Nakon objašnjenja da nisu brod već jugoslovenska vojska u šumi,
Ravnogorci su počeli da emituju poruku sledeće sadržine:
,,Ovo je slobodna vojna stanica, neokupirane Srbije, sa pozivnim znakom YTHS. Molimo britansku vojnu stanicu da jugoslovenskoj vladi u Londonu pošalje ovo saopštenje:
- Živanu Kneževiću, potpukovniku, London. Javi se lično preko Radio-Londona G.S.C. ili G.S.P. Slušam te svakog dana. Hitno je. Tvoj kum Drago 50. klasa (šifra koja je značila: potpukovnik Drag. Pavlović koji je, zajedno sa Kneževićem, završio 50. klasu Više ratne škole u Parizu)
Radimo svakog dana u 4:00 po srednjoevropskom vremenu na istom Q.R.G. i očekujemo odgovor i potvrdu prijema ovog saopštenja u dnevnim vestima na srpskom jeziku s londonske radio-stanice. Ove vesti slušaćemo svakog dana. Čekaćemo odgovor u 6:00h 0505 G.M.T. 8333 kHz od YTHS.
Ponavljamo. Potpukovniku Kneževiću, jugoslovensko poslanstvo, London. Pošaljite mi prijatelja sa šifrom. Poznaću ga po imenu tvoje prijateljice iz Pariza.**. Ja sam na mestu koje se zove po imenu puka tvoje pete i moje četvrte čete.*** Tvoj kum Drago, 50. klasa iz Pariza".
** Prijateljica majora Kneževića iz Pariza, kći glavnog inženjera francuskih severnih železnica u Lilu, zvala se Ket.
*** U pitanju je 18. pešadijski puk ,,Suvobor”, u kojem su Pavlović i Knežević služili po povratku sa školovanja u Francuskoj.
⤵️
Nakon nekoliko dana, operater sa britanske radio-stanice je pozvao stanicu YTHS i počeo da postavlja razna pitanja na koje je trebalo naša strana odmah da odgovori. Između ostalih, bilo je i pitanje: kako se zove Živanova tetka...
Trljajući svoje čelo, sa kog su, jedna za drugom, padale graške znoja, Dragoslav Pavlović, načelnik četničkog štaba na Ravnoj Gori, jedva se setio i ovog odgovora...
Britanska radio-stanica je opet zaćutala. Dani su prolazili... Ravnogorci su imali jedan stari radio-aparat na kome su svako veče slušali emisiju iz Londona, ali ništa se nije dešavalo. Gornju poruku su svakodnevno slali u etar, a kada su već počeli da gube nadu...
jedno veče, 25. septembra, Radio-London je javljao:
,,Za kuma 50. Primili smo Vaša saopštenja i vršimo aranžman. Svima vama želimo najbolje.”
Kakvo je ushićenje i slavlje tada nastalo, u štabu Draže Mihailovića, teško je rečima opisati. Junak ove priče, radio-amater Aleksandar
Први Србин који је у стомаку носио близанце
(Светски медицински куриозитет из 1923.)
„Имао сам три године када су родитељи приме- тили да ми на левој страни, испод ребара, расте нека гучица (израслина), наравно они на то нису обраћали пажњу јер нисам осећао никакве болове ⤵️
И тако сам растао ја, а расла је и гучица, док није достигла ову величину Пре неколико година почео сам осећати и болове, али сам трпео, јер нису били велики. Међутим, сад је тако саврежило да не могу више да трпим ове муке, па сам дошао код вас у болницу за помоћ“, тако је
почетком октобра 1923. године дежурним лекарима Опште државне болнице у Београду, описао свој проблем двадесетдвогодишњи Живота Ранковић, земљорадник из Велике Плане.
*Следи још једна прича из #лагуна#бестселер едиције #НестварноАстварно ...⤵️
Milutin Milanković se brijao dva puta dnevno. Pre posla i pre spavanja. Jutarnje brijanje iz poštovanja prema kolegama i studentima, a večernje prema supruzi Hristini Tinki Milanković koju je voleo do vasione, i više.
Тинка га је спасила из логора у Нежидеру.
„Некако пред Митровдан позваше ме у канцеларију Управе логора, која се налазила поред улазне капије. Кад ступих у њу, застадох као укопан:
преда мном стајала је Тинка. Млади официр, помоћник команданта логора, рече нам озбиљним
гласом:
‚Имам наређење да вас не остављам саме
и да слушам шта говорите. Имате свега пет минута
за разговор.’
Збуњени, не знадосмо чиме да почнемо. Онда
полетесмо једно другом у наручје и ударисмо у
плач.
Официр нас посматраше сажалително, и када
не престадосмо да плачемо, рече:
Кажу да се те јесење ноћи, 1914, прст пред оком није видео од невероватне кише. Наша војска је била смештена поред набујале мутне Дрине. Ни сплавари тих дана нису хтели да возе.
Јунак ове кратке приче која следи је из Ваљева, одличан пливач, мајстор свог заната. ⤵️
Капетан га те ноћи позива и пита да ли може да преплива Дрину и извиди ситуацију на другој страни, код непријатеља - другог војника за тај задатак немамо!
Питање није било ни завршено, а херој ове приче је већ био на обали спреман да ускочи у хладну воду.
У последњем тренутку капетан угледа да се на војниковим леђима налазе два велика котура телефонске жице тешких колико и он сам, а за посајом маказе.
- Где ћеш са том жицом војниче?
- Г. капетане, када већ идем бар да направим посао, или ћемо нешто сазнати или се ја нећу вратити.
Hej Sloveni
Davne 1834. godine, u vreme panslavistikog pokreta, Samuel Tomašiku, Slovaku po nacionalnosti, svidela se melodija poljske pesme „Jeszcze Polska nie zginelapiše“.
*Ostanite uz ovaj tvit jer sledi interesantna priča…kako kome...
Samuel, te godine u Pragu, piše tekst nove pesme i naziva je „Hej Slovaci“, istu posvećuje svim Slovenima i „lepi“ je na pomenutu melodiju, te menja naslov u „Hej Sloveni“. Pesma počinje da se peva među slovenskim narodima, Slovenci od 1848.
Tokom Drugog svetskog rata ova pesma, uz modifikaciju reči, postaje svečana pesma u svim prilikama, a svirana je i u „najsvečanijem trenutku“ 29. novembra 1945, na Ustavotvornoj skupštini…
Београд је, 1931. године, имао око 300.000 становника, а те године кроз Железничку станицу прошло је око 18 милиона путника. Возови су ишли 110 км/ч.
Beograd je bio kandidat za Olimpijske igre 1948. godine!
Kada je general Svetomir Đukić, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog odbora i član Međunarodnog olimpijskog foruma, skoro na svoju ruku, 1936, prijavio Beograd za organizaciju petnaestih olimpijskih igara 1948. godine
i ta kandidatura bila prihvaćena, nastala je opšta pometnja kod nas. Većina sportskih saveza se izjasnila protiv toga jer su smatrali da ne postoje uslovi za uspešno izvođenje tog zadatka, dok su pozitivan odgovor dali: